Pre nekoliko meseci, tacnije pocetkom ove godine, odlucila sam da promenim zivot koji sam zivela do tada. Pozelela sam novi posao, ali ne bilo kakav posao, vec sam pozelela da radim ono sto zaista volim i sto me ispunjava istinski i cini me srecnom. I imala sam srece...na neki nacin... Tada, stvari su pocele da se menjaju munjevitom brzinom. Preko noci moj svakodnevni zivot promenio se iz korena. Mnogo toga sam morala da naucim i na samom pocetku bila sam jako srecna i verovala sam da po prvi put u zivotu radim ono sto JA zelim. Radovala sam se svakom novom danu, uspehu, verovala da po prvi put radim nesto potpuno svojevoljno.
Moju odluku su neki, meni jako bliski ljudi podrzali, dok su drugi uporno pokusavali da me ubede da gubim dragoceno vreme, da se bespotrebno trosim na stvari koji nisu za mene. Ja sam od samog pocetka verovala u sebe i svoju odluku i trudlila sam se da uspem, ali nakon 6 meseci borbe, shvatila sam da sam ipak pogresila. Ponekad, ljudi oko vas mnogo bolje mogu da sagledaju celu situaciju u kojoj se vi nalazite, dok ste vi zauzeti ispunjenjem nekih svojim zelja i ciljeva, i na tom putu vas povuku za rukav i kazu: "Cekaj, sta radis to sa svojim zivotom?! Da li je ovo ono sto si zelela?"
Medjutim, kako je vreme prolazilo, postajala sam sve umornija, iscrpljena od truda i velikih zelja, pogresnih odluka, tudjih uticaja...jednostavno vise nisam bila svoja. Zbog nedostatka slobodnog vremena prestala sam da se vidjam sa prijateljima, izbegavala sam bilo kakva druzenja, jer sam bila preumorna za bilo sta. Prestala sam da se bavim stvarima koje predstavljaju moje dve velike ljubavi, prestala sam da pisem blog i da se bavim jogom...Iscrpljenost je nadvladala sve moje napore da istrajem u onome sto sam zelela. Postala sam kao robot, programirana tako da samo spavam i radim, spavam i radim...bez bilo kakvih radosti koje cine zivot zivotom, u pravom smislu te reci... A onda...usledio je tezak period spoznaje... Danima sam se budila preumorna od svega, zelela sam da odem daleko, da se odmorim i krenem ponovo, sve iz pocetka, da zaboravim na sve ovo sto me trenutno opterecuje i isisava svaki atom snage iz mene... Pocela sam da se gubim...ponovo su mi se vratili problemi sa disanjem...ponovo oni osecaji panike...kada se osecamo tako sicusno i bezivotno... Onda kada ti osoba koja te najbolje poznaje u zivotu kaze da te vise ne prepoznaje, da te ne vidi, onakvu kakvu te poznaje i onakvu kakvu te voli, onda moras da se trgnes i shvatis da je vreme da preispitas sebe i svoje odluke. Zivot je samo jedan, i kao takav nam je dat da ga ucinimo onakvim kakav zelimo. I samo onda kada smo srecni, samo tada zivimo. Godine prolaze i niko od nas ne zeli da se probudi jednog dana i shvati da je mogao mnogo toga da promeni i da se trosi na neke nepotrebne stvari, na neke nepotrebne ljude, na pogresne odluke... Sve se menja... mi se menjamo...sve je to zivot. Samo sto neki ljudi nikada ne zastanu i ne upitaju se da li su zaista zivi ili samo zivotare...za neke tudje potrebe, hirove... Srecna sam i zahvalna sto pored sebe imam prave dragulje, one koji se retko srecu u zivotu...one ljude za koje mislite da su andjeli, poslati da vas cuvaju i vuku za rukav kada gresite...one koji me vracaju na pravi put kada ni sama ne znam gde da idem...izgubljena u vrtlogu zivota...kao sanjar koji ceka da ga neko probudi i pokaze mu put kojim bi trebalo da ide...
I na kraju...ne kajem se...svako zivotno iskustvo, bilo dobro ili lose, nauci nas mnogim lekcijama. Bogatija sam za jos jedno iskustvo. Shvatila sam da ipak neke stvari nisu onakve kakvim se cine iz daleka i da ne moze bas svako svemu da se prilagodi. Zivot ide dalje...opet sam tako gde sam bila pre pola godine...
Eto...nadam se da vas moja prica nije udavila i da vam nije bila suvise naporna. Imala sam potrebu da ovo podelim sa vama, jer na neki nacin, osecam da vam dugujem objasnjenje zbog cega me nije bilo na blogu. Nisam imala snage da pisem i sve mi je jako nedostajalo. Idem na odmor, a kada se vratim, nastavljam u starom ritmu.
Nedostajali ste mi...neopisivo ste mi nedostajali...i ovaj moj mali kutak koji delim sa vama...
Hvala od srca, svima vama koji ste mi pisali i pruzali podrsku, pitali sto me nema i kada se vracam pisanju. Vasa ljubav i podrska mi puno znaci <3
Saljem vam puuunooo ljubavi i poljubaca :*****
Love,
Marija
Svako od nas nekada krene "putem kojim se ređe ide". Spoznaja je blagoslov, a izaći i javno reći je velika hrabrost. Mnogi ljudi su samo na oko hrabri, na prvi pogled jaki, a jak si samo onda kada zaista upoznaš sebe. Uvek postoji ono sutra, ono sutra koje zavisi samo od tebe. I ona stara otrcana, ali istinita - iza kiše uvek dođe duga. Divan si post napisala. Želim ti sve najbolje :)
ReplyDeleteHvala ti puno na ovako divnim recima <3 Puno mi znace, zaista <3
DeleteSlazem se sa tobom u potpunosti... ;)
Sigurno nije bilo lako zapisati sve sto ti se desavalo tih mjeseci i koliko god tesko bilo (a vjerujem da je bilo bas teskih momenata), vjeruj da sve prodje. Drago mi je sto gledas na to kao jednu prolaznu fazu sto i jeste kao i na jedno zivotno iskustvo - takodjer je to istina. Biti ces jaca, mudrija i snaznija nakon svega i nemoj da zalis bilo za cim. Sve se desava sa nekim razlogom iako nam ti razlozi nisu uvijek jasni u ovom momentu, mozda kasnije povezes neke tackice. U svakom slucaju meni je drago sto si nam ponovo tu, sto cemo komunicirati preko blogica koji sam tako rado otkrila i koji sa velikom radoscu pratim. Ljubim te Marija :*
ReplyDeletegledaj na to kao iskustvo iz kojeg si barem nešto naučila, ako ne ništa drugo a ono da to nije za tebe ;)
ReplyDeleteživot nije uvijek ravna staza, koji put naletima i na prepreke... zato digni glavu i nastavi dalje, a meni će biti drago što ćeš se opet družiti s nama :*
♥ Predivno si sve to gore rekla, uzivala sam dok sam citala. Svako iskustvo nas necemu nauci, tacno je to. Dok ne probas ne mozes da znas. Najbitnije da si ti okruzena tako divnim osobama, pravim ljudima, i sta god da radis da si srecna. Zelim ti sve najbolje i zaista se radujem sto ce tvoj blog, ovaj slatki kutak, ponovo "ozivjeti" ! Pa...moze se reci da si nam dugovala objesnenje, ali ipak veliko HVALA jer si sve ovo podijelila sa nama (tacnije sa mnom koja je svakog dana provjeravala blog da vidi ima li novog posta, hahaha :) Puno si mi nedostajala i bas sam se obradvala! Pozzz i veliki poljubac ti saljem <3 :3 :***
ReplyDeleteSara;*
Sreća je da si na vreme shvatila da nešto moraš da promeniš. Bolje ikad nego nikad :)))
ReplyDeleteMa neka si probala, jer da nisi, nikad ne bi ni znala. Svi griješimo, ali u životu se sve događa s nekim razlogom. Lipo se provedi na odmoru i čitamo se! ;)
ReplyDeleteNedostajala si nam!♥ Svako ima periode u zivotu kada mu je veoma tesko i to si ti sad prebrodila i pokazala koliko si jaka. Bitno je da si shvatila da te to ne cini srecnom, vec pravi robota od tebe. Puno su mi falili tvoji postovi, cesto sam dolazila ovde na blog u nadi da si izbacila novi post. Pa sam citala stare jer mi je neopisivo nedostajalo tvoje pisanje. I mnogo mi je drago sto se vracas pisanju. :) Glavu gore, ne odustaj!:-** ♥♥
ReplyDeleteDrage moje devojke, neizmerno vam hvala na podrsci koju mi pruzate. Svaki vas komentar mi mnogo znaci i samo mi potvrdjuje ono sto vec znam, a to je da je blog nesto sto me istinski ispunjava, kao i komunikacija sa vama, ta poveznost i nas mali svet koji stvaramo zajedno. U zivotu ja najbitnije otkriti sta je to sto nas cini srecnima, i srecan je svako ko u tome i uspe.
ReplyDeleteVratila sam se, tu sam i jako se radujem sto cete ovaj moj mali kutak ulepsavati vasom energijom koja mi je neophodna, a ja cu se potruditi da budem sto redovnija, kao sto sam bila i ranije ;)
Ljubim vas sve puno i saljem vam puno ljubavi <3 <3 <3 :******